Negde u Šumadiji u nekom selu u kafanu jednog dana uđe Beograđanin i reče:
“Čuo sam, da ste vi u ovim krajevima dobro baždareni, ali sam uveren da ste obični amateri.
Ajmo se kladiti, da niko od vas ne može eksirati 4 litre rakije jedno za drugim, bez odmora.
Ako nekom od vas to uspe, odmah mu dam 1000 evra!“
U kafani nastane muk…
Niko se nije javio, samo je Milojko otišao iz kafane, kao da mu je neprijatno.
Beograđanin zadovoljno sedne i naruči piće.
Pola sata kasnije, vrati se Milojko priđe ovom i potapša ga po ramenu:
“Rođače, a jel’ tvoja ponuda još važi?”
Beograđanin klimne glavom i naruči konobarici neka posluži na sto ispred Milojka 4 litre rakije.
Milojko zgrabi prvu litru i eksira k’o iz šale.
Seljani su ga veselo bodrili.
Litre su polako nestajale, dok niz grlo nije skliznula i poslednja kapljica.
Svi u kafani su bili euforični i srećni što je Milojku to uspelo.
Beograđanin zaprepašćen sedne i izbroji mu 1000 evra.
Međutim, videlo se da ga još nesto muči, pa nije dugo izdržao te upita Milojka:
“Prijatelju oprosti, al’ nešto me zanima. Gde si bre nestao onih pola sata koliko te nije bilo u kafani, primetih jbg mala kafana ?”
“Aaaa…to misliš! Ma trknuo sam do kuće da proverim mogu li ja to…”
